Vrhunac svog umetnickog stvaralastva, Radoje Domanovic, jedan od najznacajnijih predstavnika realizma u srpskoj knjizevnosti, postigao je kroz satiricne pripovetke. U njima je, ostro i duhovito, kritikovao drustvene mane i nepravde, prikazujuci ogrezlost pojedinaca i drustva u licemerju, obmanama i lazima. Domanovic je, kroz alegorijske slike i ironicne opaske, pokazao pesimisticnu viziju stvarnosti, nezadovoljan apsolutistickom vlascu Obrenovica, ali i onom koja je usledila posle Majskog prevrata. Njegove satire govore o univerzalnim temama, kao sto su korupcija, nasilje, nepravda, cak i ropska poslusnost gradjanstva, cime je zasluzeno stekao status jednog od nezaobilaznih domacih knjizevnih klasika. Iako se u svojim satirama bavio specificnim drustvenim okolnostima svog vremena, one i danas, u savremenim uslovima, zadrzavaju svoju aktuelnost i snagu.